"Bilo bi lepo kad bi žene progovorile" - intervju sa Matijom Bećkovićem

Kao počasnom građaninu Subotice, šta za Vas predstavlja grad Subotica i kakve Vas uspomene vežu za ovaj grad? 

- To je moj rodni kraj i nedaleko od Subotice sam se rodio. U Subotici, u Kanjiži i Senti su grobovi mojih predaka. Ja sam spomenuo i večeras da su moji najbolji prijatelji bili Dušan Radović i Stevan Raičković, ali ja njih nisam poznavao u detinjstvu, upoznao sam ih mnogo kasnije i saznao da je, kad sam se ja rodio, Stevan Raičković išao u osnovnu školu u Senti, gde su njegovi roditelji bili učitelji, a Dušan Radović je isto bio dečko, njegov otac je bio mašinovođa i on se sa službom premeštao, tako da je tada bio u Subotici. Ja sam ih upoznao mnogo godina kasnije pa smo ovde i dolazili, sa Stevanom Raičkovićem sam išao u Sentu, na proslavu tadašnje Gimnazije, gde smo bili pozvani. A posle sam imao takvu privilegiju da od jedne svoje književne večeri u Zvezdara teatru dam sredstva da se bista Stevana Raičkovića postavi u Senti, pored biste Stevana Sremca.

Značaj figure majke, koja je u Vašem slučaju imala ulogu i oca i majke, emotivno ste prikazali kroz Vašu novu knjigu, Vaše prvo prozno delo, „Majka Zorka“. Možete li nam reći nešto više o ulozi majke u životu jednog pesnika i kako sada, iz retrospektive, gledate na vaše odrastanje i na majčin uticaj na Vaš životni put i na formiranje Vaše ličnosti?

- "Majka Zorka" bi trebalo da bude neko zbirno ime za sve majke, ali, kad sam već u Subotici, ja sam napisao u toj knjizi nešto što sam čuo u Klivlendu od drugarice moje majke koja se zvala Jela Đurović. Ona je tamo otišla za svojim bratom Milošem, a kad sam ja došao u Klivlend, ona mi je rekla - Znaš, '37. i '38. godine, kad je bio neki veliki sabor koji je držao Milan Stojadinović, najelegantnija devojka bila je Zorka Taušan. To je moja majka, a dalje kaže - Ona je imala teget kostim, teget tašnu, teget cipele, teget rukavice. Ja sam to napisao u knjizi. Moja majka je iz Kanjiže, i ona je, na moju molbu, ispisala svoj životopis ne verujući da ću ja to da objavim. I bolje što to nije znala, jer da je znala da ću da objavim, ne bi tako lepo, iskreno i jednostavno ispričala svoj životopis. Ko zna šta bi za javnost, za ne znam koju publiku, mislila da treba da napiše, ali eto, tako se desilo, ona je opisala i taj život ovde u Kanjiži, u Novom Sadu, u Vojvodini do početka Drugoga rata, a kasnije ono što se događalo u Crnoj Gori.

Da li je ova knjiga, kako ste i sami rekli u jednom intervjuu, vaše „Reče mi jedna žena“ tj. da li je ova knjiga Vaš način da učinite da se čuje glas žena, onih koje su živele u neka teška vremena, žena i majki koje su, često same, nosile teret života?

- Da, da... Našu istoriju pišu muškarci i slušamo njih i njihovu verziju. A ta verzija je prilično izanđala, to smo već sto puta čuli. Ali nismo čuli žensku verziju. Žene kao da nisu ni imale pravo da govore o tim važnim, opštim istorijskim pitanjima, a njihova priča je, ne samo neispričana, nego je životnija, dublja, istinitija, potresnija i ja se nadam da ćemo i tu verziju čuti kako bismo imali neku celinu, jer bez tog dela, ženskog, ona nije cela. Mada, te iste žene su te muškarce i stvorile i oni su neki likovi iz njihovih priča, one su ih tako obukle, tako su ih vaspitale. Takve su te priče, oni su samo junaci u ženskoj priči, tako da bi bilo lepo kad bi žene progovorile. To bi značilo da se naš narativ pomirio, jer naše žene nisu zavađene, nego su zavađeni muškarci. To bi bilo nešto nasušno.

Eto, Miloš Crnjanski je napisao "Itaka i komentari", a ja ne moram da pišem, ona je to napisala, moja majka. To su bili sve sami doživljaji, sve sami motivi kojih se, u stvari, i naša književnost, poezija zaželela, a to su motivi života i istine. Mnogo je svet otišao daleko u fantazijama i udaljio se od života. Čovek je nešto izmislio što ga je nadmudrilo, tako da možda sad imamo ne samo veštačku inteligenciju nego i veštačke intelektualce.

Ova knjiga je, na neki način, i Vaša autobiografija, Vi ste tu progovorili o svom životu, djetinjstvu u kom je majka imala ulogu i oca i majke. U jednom svom ranijem stihu kažete "Najlepše peva onaj kome je najteže", pa kada je Vama bilo najteže i kako takvi momenti utiču na kreativnost i kako su se u preslikali u, konkretno, Vaše stvaralaštvo?

- Ja sam pisao pesme na te iste motive i doživljaje o kojima moja majka piše, tako da su njeni tekstovi došli kao neki naknadni komentari tih pesama. Ja nisam stavio u tu knjigu sve pesme koje su na te teme pisane, nego sam izabrao izvestan broj, a ima ih mnogo više koje govore o tome o čemu i ona piše. 

Da li možemo da očekujemo promociju Vaše nove knjige i u Subotici?

- Pa nije isključeno, imamo celu sledeću godinu pred nama pa ćemo videti.

Vaš prijatelj i naš poznati pesnik, pisac, aforističar i novinar, Dušan Radović je kazao da se  “bez humora ne može misliti”.  Da li biste se složili sa njim, koje mesto humor ima u Vašoj poeziji?

- Bez humora nema moderne umetnosti, nema ni filozofije, ničega, pa tako ni moje poezije. Sve što se govori suviše ozbiljno je prevaziđeno.